Isceljenje emotivne boli

Ono što ih je povezivalo je to da su svi bili tragači sebe, rešeni da nauče da vole sebe i da nađu način za svoje emocionalno isceljenje. Umesto da posmatraju sebe kao pustu šumu, da vide sve nijanse zelene u sebi.

Sevda Deari

Ne propustite ovaj događaj, prijavite se i očekujte nas:

Autorka teksta: Sevda Deari

Dok sam pisala ovaj tekst o saznanjima sa jednog joga seminara, slušala sam ponovo i ponovo na „replay”-u: Omar Faruk Tekbilek – I Love You. Moja sugestija bi bila da i vi dok čitate moj tekst uradite isto.

1. Tema je bila otprilike „Kako voleti sebe i put do emocionalnog isceljenja”. Bila je to grupa od dvadesetak ljudi, na raznim nivoima joga veštine, ali ono što ih povezivalo, ako se ja pitam, je to da su svi bili tragači sebe, rešeni da nauče da vole sebe i da nađu način za svoje emocionalno isceljenje. Umesto da posmatraju sebe kao pustu šumu, da vide sve nijanse zelene u sebi.

2. Da bi se pripremili za tu potragu, trebalo nam je prvo da zaronimo u sebe, da dodirnemo svoje unutrašnje slojeve. A za to nam je trebalo da se odvojimo svako od svoje svakodnevice. Kao grupa, usvojili smo da će svako u sledeća dva dana isključiti svoj mobilni internet, sms poruke svesti na minimum, da nećemo pričati o politici i svim svojim privatnim problemima, da ćemo biti prisutni ovde sad i da ćemo biti spontani kao deca.

Taj mali motel ugnezden u samoj šumi, na oko 15km od najbližeg gradića Kičeva, nudio nam je mogućnost da budemo poprilično u kontaktu sa prirodom. Šetali smo u Moni, po putu jeli smo šumske jagode i trešnje direktno sa drveta.

Kakvi bi smo „ratnici” bili bez psiho-fizicke kondicije. Vežbali smo asane, Pranayama, relaksacije… Šta je šta, lepo, kratko i jasno je opisano na Tara Centar Zadar.

Za vreme ručka naša učiteljica nam je predložila da provedemo par sati čisteći deo te šume. Naravno tu je bilo raznih stavova: „Pa šta sad da mi čistimo ima šumskih službi odgovornih za to… Pa šta joj fali, ova šuma je čak i u dobrom stanju, e kakvih sve ima… Ma sad je proleće, pridoda će se sama regenerisati… Ma umorni smo već…. Vidite li vi, bre, one crne oblake, ubrzo će kiša, bolje da se vratimo u motel na sigurnom…” Lista je bila duga..
Ali, dobar deo grupe je bio za, pa je predlog bio prihvaćen. „Naoružali” smo se gumenim rukavicama, malim najlon kesicama, jednim paketom velike crne vreće, ponekim štapom za skupljanje smeća koje smo dobili od motela i pošli u svoju misiju da spašavamo šumu.

3. Na početku, dok smo išli planinskim putem, bilo je čudno. Nismo nailazili na toliko smeća. Ovde-onde poneki komad, ali to nije bilo dovoljno da opravda našu misiju. Počeli smo da gunđamo:
Da li nam je akcija stvarno realna, opravdana? Pa šta joj fali, ovo je normalno stanje? Izgleda da su oni drugi bili u pravu. Bolje bi bilo da ne trošimo vreme na ovo smeće, nego da legnemo i da se odmorimo u nekoj hladovini… Ratnik i u meni, i u drugima je bio pomalo razočaran.

E, situacija se drastično promenila kad smo stigli duboko unutar šume, do piknik poljane, deo šume koji je najviše izložen ljudima. Majko moja, i sad dok pišem zatvorim oči kad se setim tog prizora.

Skupljaj, skupljaj, smeću nema nikako kraja. Kako smo radili i ulazili dublje u taj deo šume, tako smo otkrivali još.

4. Nakon nekog vremena, uvideli smo da su sve kese koje smo poneli, i male, i velike, već pune. Ne samo to, te pune velike crne vreće su bile teške, pa smo morali da ih dvoje po dvoje nosimo dole do kontejnera pored motela. Povrh svega, kad su i muškarci pokušali da ih ponesu, uvideli su da vreće nisu dovoljno jake, da su slabijeg kvaliteta da izdrže taj teret.

Što smo radili pošteno, radili smo, al’ kako sad da oslobodimo šumu od tog smeća?

Ako ostavimo te vreće u sred šume, ko zna kad će proći šumarska patrola (ako, uopšte, to još fukcioniše?) Ako bi na te vreće prvo naišli nesvesni ljudi, pre bi ih rasturili ponovo, nego što bi ih poneli dole u kontenjer…
Pokazalo se da nismo bili svesni realnog stanja. Mogla je da nam se upropasti cela akcija. Imali smo realan problem, nama je bio potreban PREVOZ.

Ućutali smo svi… I trajalo je to… ali smo još bili tu… Znate onu narodnu izreku Udri brigu na veselje? Jedan od učesnika počeo je da igra neko kolo i da pevuši neku narodnu makedonsku pesmu.

Mi smo mu se isprva počeli smejati, nervi popustili čoveku, al’ ubrzo smo mu se priključili, ko kako zna i ume. Od jedne pesme do druge, mi smo se smejali i plesali… Izgleda da smo se intuitivno ponašali kao Indijanci. Kad su oni mogli uz pesmu i ples zvati kišu, što ne bismo mi mogli zvati prevoz. Al ađamije (novajlije) u tom ritualu, sve što smo uspeli da pozovemo su bili dvojica motorista… Pozdravili se, ispričali smo im šta nam se dešava, ali ubrzo su naravno oni otišli…

Hm, nije nam ovo upalilo… trebalo nam je nešto drugo. Uradili smo zajedničku meditaciju u prirodi, poslali svoj porudžbinu Univerzumu, čak smo i dubili na glavi…

Naše molbe su bile uslišane… delimično. Pojavio se auto marke Yugo (da, da, ima ih još u Makedoniji). Čovek je isto bio ljubazan, ali jasno je bilo svima da se tim autom ne može prebaciti toliko puno smeća.

Sad smo već polako bili očajni, bilo je već kasno popodne. Rešili smo da probamo fintu sa dobrim duhom. Pozvali ga uz pomoć Karme kape našeg igrača. Na naše iznenađenje, duh nam se pojavio u obliku ženskog lika. Dobra vila je bila raspoložena da nam pomogne i obećala nam prevoz.

Malo skeptično smo je gledali ali pomoć nam je bila potrebna, pa sad otkud dođe, nek dođe.

5. Iz daljine, začuo se neki zvuk mašine. Kako nam se približavao, tako smo mi počeli nagađati šta to može da bude. Nismo mogli da verujemo svojim očima kad smo videli da je to traktor i to sa prikolicom i to sa praznom prikolicom. Pa zar je to moguće! Sledile su glasne ovacije, svi smo pošli ka njemu da nam slučajno ne odmakne, čak se čovek vidno uznemirio. Objasnili mu našu muku, čovek je sa osmehom na licu prihvatio da sam odnese sve vreće smeća do deponije grada, bila mu je usput…


Smestili smo svoje smeće u tu prikolicu i „uredno” smo se oprostili od njega. I tako mi olakšani počeli smo put do svog motela.

6. Kad je prošla prvobitna euforija, ja sam primetila da sam opet u svojim procesima. Prvo bila sam zbunjena: „Kako se to sad desilo?
Od svega mogućeg baš traktor, to nije slučajno, ali kako?
Šta je pomoglo, da li ples, da li meditacija, da li dobra vila?
Kako to uopšte funkcioniše, u čemu je finta?

Uz to, kako sam hodala, tako sam primetila da ja vidim samo smeće, videla sam ga svuda, a nisam imala u čemu da ga skupljam…

7. Srećom, jedna je žena pored naše staze kretanja spazila pečurke vrganj i počela je da nam priča koliko su zdrave. Dala nam je ideju da skupimo koliko možemo, pa da ih u motelu spremimo kao poslasticu za večeru. Pokazala nam po čemu da ih razlikujemo od ostalih pečurki, posebno od otrovnih vrsta. Promenio mi se fokus i ja sam opet uživala u danu. Tražeći vrganj, uz put sam primećivala opet male divote: raznorazne travice, biljke, cvetiće, mrave i insekte… Sa skupljenim pečurkama u svom naručju, pošto više niko nije imao kese, vratili smo se mi zadovoljni, more sretni u svoj motel. Čak ni hladna noć u motelu bez grejanja nije nam uspela maknuti osmehe sa lica.

***

Zar nije sličan i proces isceljenja emocionalne boli u životu, ako zamenim reči:

Šuma => Ja
Čišćenje => isceljenje
Smeće => emocionalna bol
Piknik poljana => duša
Oružje => učitelj, kniga, seminar
Pečurke => male divote života
Dobra vila => sve one nevidljive energije koje mi daju neko rešenje, iako ne razumem kako.

Zar nije sličan i process iscelenja emocionalne boli u životu, ako sumiram faze ove naše akcije:

  1. Odluka – priznati sebi da imam problem ili izazov i hoću da ga rešim. Priznati sebi da treba nešto da preduzmem oko toga da bi lakše disala u svom životu.
  2. Priprema – Potrebno mi je da se pripremim psiho-fizički. Da nađem odgovarajuću alatku u zavisnosti od veličine izazova koja može da mi pomogne. To može biti knjiga, neki rad u grupi ili individualne sesije sa odgovarajućim sprecijalistom. Da utišam sve otpore koje buknu baš tada u meni. Da se suočim i sa svim Marfijevim procesima svakodnevice koji mi se baš tada događaju. Na primer, pojavi mi se neki dodatni trošak, na poslu mi daju dodatne zadatke, desi se da su baš sva mesta na radionici popunjena, pa treba da čekam sledeći ciklus, itd. Da se suočim i sa uticajem vanjskih otpora moje okoline. Poznato vam je bar nešto od onoga gore navedenog, zar ne?
  3. RAD – samo tri reči, a tolko mnogo uložene energije iza njih.
  4. Kriza – ja iz svog ličnog iskustva ne pamtim da sam nešto uspela iz prve, posebno ne na putu samorazvoja. I ne, to obično ne ide tako što ja padnem, pa ostanem na guzi neko vreme, pa probam ponovo. To bi značilo da idem samo napred sa određenim pauzama između. Ne, dragi moji, padam kad-kad i u ponor. Pa ustajem i opet naviše, pa naiđem na duboki sneg pa opet naviše…više puta. Ovaj video sa malim medom mi je baš plastični prikaz tog procesa…

    O daaaa, s vremena na vreme padam ja i u iluzije da sam rešila određeni izazov, ali mi sledeća životna situacija ili ona posle nje, pokaže ŠIPAK, i poželi mi više sreće u „sledećem kolu”. Ali, probam opet. Po osećaju biram da li ću nastaviti sa istim pristupom ili ću potražiti drugo. Nekad kombinujem više tih pristupa.
  5. Rešenje – Nalazim rešenje. Prosto ko pasulj, zar ne? Slavlje, radost… Finito.
  6. Zbunjenost – E, ne, nije tako prosto. Posle prvobitne euforije dolazi zbunjenost.

    „Šta mi se to desilo, gde je ta bol? Kako je sad nema?

    “Neko da me gleda sa strane, pomisliće da me sada blagostanje bode, fali mi moj bol, ko da mi sad smeta, što ga nema … Pomisliće da želim svoj bol nazad – „pu pu pu, ne, neću ga.“

    U svom tekstu, pisala sam da smo zvali dobru vilu. Taj deo je rezultat moje mašte kad sam uveče pregledala fotografije na svojoj kameri. Ali, to mi je asocijacija za sve one neshvatljive za mene spletove slučajnosti koji mi daju neko rešenje, iako ne razumem kako. To mi je asocijacija za sve one knjige, osobe, radionice koji razdrmaju moje stavove, uverenja, koji učine da svoju glavu osećam kao Rubikovu kocku načinjenu od svega što čitam, vidim, čujem, doživim. Asocijacija za sve one tehnike, terapije koje sam imala šansu da iskusim i ne mogu da negiram da nisu mi pomogli da nešto uvidim, da nešto osvestim u sebi, da rešim neki problem. Asocijacija za sve energije prirode čiju podršku osećam.

    Ja neke od njih još ne razumem, ni tad kad sam ih iskusila, ni kad odspavam nekoliko dana, ni nakon što istražim dopunske materijale, ni do dana današnjeg. Ali, učim polako da to prihvatim.

    Učim da je najvažnije da boli te vrste nema, ili da je bar smanjena na nivou da ja mogu slobodno da dišem, da uživam u svom životu, da mogu da radim, da kreiram, da idem napred. Učim da je moj ljudski um nemoćan da mi objasni čuda terapije, još manje čuda prirode. Učim da mi je važno da rešenje dođe, da se ja komotno osećam u svojoj koži, pa neka ne razumem. Učim da izlazim iz tih procesa analize s lakoćom i u kraćem periodu.
  7. Prepustiti se novom stanju – E, tek onda dolazi stvarno opuštanje i prihvatanje novog stanja. Uživam u svom uspehu, cenim sebe zbog postignutog. I još jednom slušam Omar Faruk Tekbilek – I Love You

    I posvećujem numeru sebi. Da sada mogu da pogledam sebe u ogledalo i da kažem: Sevda, volim te.

    I tako mi se taj cikus rada ponavlja, za svaki sledeći izazov u mom životu.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>