Kanjon Matka, brusač mojih rogova

Sevda Deari

Ne propustite ovaj događaj, prijavite se i očekujte nas:

Matka je kanjon na dvadesetak kilometara od Skoplja, poznata izletnička destinacija u mom rodnom gradu. To je ujedno mesto gde se bruse moji rogovi.

Ambiciozna sam osoba, postavljam sebi ciljeve, godinama funkcionišem sa zidnim kalendrom svojih aktivnosti i zadataka. Vreme mi je planirano nedelju ili dve unapred, za neke redovne aktivnosti i na duže. Naravno, ne postignem uvek ono što isplaniram od X faktora, pa moram premestiti isplanirane zadatke u sledeće dane, nedelju, ili mesec. Kad se to ponavlja i kad se poremeti ceo tok aktivnosti, tad proradi moj unutrašnji kritičar i osećam se frustrirano, bespomoćno, lenjo, neuspešno, grrr, nije lep osećaj uopšte. Ne da mi mira, ni danju, a bogme ni noću: – Sevda kako si to mogla…! Pa, dogovorili smo se! Kako ćeš postići svoj cilj za isplanirano vreme, ako produžiš ovako… Kad vidim da je sve to već narušilo moj unutrašnji mir, upalim auto i odem do Kanjona Matke.

Treba mi dvadesetak minuta vožnje autom. Samo što uđem u obližnje selo, već me dočekaju najviši vrhovi Kanjona. Verujte mi, dah mi stane od uzbuđenja. Osmeh mi se polako razvlači preko lica. Kakav je to stas! Polako, kako vozim krivudavim putem, ispred mene se otkriva još i još. Otvaram prozor auta, da osetim taj specifični vazduh tamo. Vozim polako, da imam vremena da lagano upijem sve to, da me ne opije, da mi koja sekvenca ne promakne. Često mi se desi da automobili svirkaju iza mene, jer vozim polako. Ne dopuštam da me to ometa, navikla sam se, samo dam desni žmigavac da me zaobiđu. Imam preča posle, imam susret sa svojim Kanjonom. Osećam se dobrodošlom, osećam da mi se i kanjon veseli, naravno, onako stasit to ne pokazuje, ali kao da mi se izpod brka osmehuje. Parkiram auto na samom ulazu u Kanjon, na prvom slobodnom mesto, ne idem do zvaničnog parkirališta, jer bih morala da vozim još pet minuta, a ja žurim u susret sa rekom Treskom.

Dok se spuštam do reke, već čujem zvuk valova nadošle reke. Nađem po osećaju neko mestašce pored reke, najbliže moguće, nekad čak na ivici da upadnem u vodu (nije da mi se to nije desilo). Operem lice, nakvasim glavu ledenom rečnom vodom, da ohladim mozak (inače je i u sred leta voda jako hladna). Sednem i slušam, gledam i radujem se. Tonem u tu lepotu za oči i uši.

Ajme, koja je to simfonija, kakav je to savršeni ritam, skladan, veseo, energičan! Posmatram valove koji s lakoćom preskaču kamenje u reci. Ne bune se što imaju prepreku, nego se raduju što mogu pokazati svoje žonglerske sposobnosti. Čujem ih: – Ej, vidi kamenčić, juhuuu, sad ću da ga preskočim! Jeee, baš mi je zabavno! Ahaa, evo još jedan… uh da l’ ću ovaj moći da preskočim? Hm, ovaj možda bolje da zaobiđem. O da, ispravna odluka! Katkad uspore, katkad ubrzaju, katkad se udruže i zajedno preskoče ili zajedno zaobiđu neki kamen. Ispred mene se odvija multimedijalna i multidimenzijalna predstava. Ma, kakva 3D projekcija u bioskopu, ovo ne postoji na drugo mestu osim u prirodi. Ko god da je sa mnom, šta god da mi priča, nema šanse da čujem. Ništa drugo ne vidim, niti čujem, sasvim se isključim, potonem u prirodu. Koliko to traje, ne znam, možda nekoliko minuta, možda četvrt sata, stvarno ne znam, vreme mi proleti. Tamo idem ili sama, ili sa nekim ko me veoma dobro zna, pa mi daje sve vreme koje mi je potrebno. Hvala im.

Sad, kad sam pojela lokum za dobrodošlicu, mogu dalje: oko petnaest minuta laganog hoda, turističkom stazim kroz Kanjon. To je široka staza, jedan deo je asfaltiran, drugi deo kaldrmisan. Vidi se brana, veštačko jezero, na dva mesta se mogu iznajmiti čamci ili kajak za vožnju jezerom.

Malo dalje stiže se do kafane. U njoj, ili na klupama oko nje, ostaje većina ljudi. Tu ne volim da budem, glasno mi je i zamorno, jer većina ljudi priča o dnevnim dešavanjima u zajednici ili o sopstvenim problemima. To mi nije potrebno.

Idem dalje, po sad već uskoj kamenoj stazi. Do određenog mesta postavljena je zaštitna ograda, a nakon toga prestaje, pa se mora opreznije hodati, bliže srcu Kanjona. Idem, idem dok ne osetim taj meni dobro poznati mir, tamo gde se ne čuju ljudski glasovi, gde mogu da slušam samo vetar, ptice, vodu, da čujem samo prirodu. Znam već dva mesta odakle mogu da se spustim do samog ruba veštačkog jezera. Na jednom od tih mesta je srušeno staro stablo, polovinom je u vodi, a polovinom na zemlji. Kad je to mesto slobodno, oblije me radost. Smestim se na to stablo, noge mi za malo dodiruju vodu. Opustim se i dišem.

Široko otvorenih očiju gledam na Kanjon. Kako su velike te stene! Kako su mirne. Svesne svoje veličine i kvaliteta, dostojanstveno stoje ispred mene. One su postojale i pre mene, postojaće i posle mene. Koliko sam malena u poređenju sa njima!

Na stenama Kanjona vidi se drveće, razne biljke, puzavci i poneko grmlje, između se vide stene. Kakva je to harmonična ikebana poslata pred moje oči! Razmišljam, kako pobogu to drveće i te biljke baš tamo rastu? Kakva je to prirodna intelegencija da tako krhko stvorenje kao što je koren sićušne biljke ili mladog drveta, može da raste iz tog tvrdog kamena stene? Kako je moguće da nađu te, za moje oko nevidljive, pukotine u stenama i da baš tamo puštaju korenje, rastu i razvijaju se? Nije im to najveća briga. Na Kanjonu zna da duva hladan, jak vetar, ali one uspevaju to da izdrže. Sunca zimi ima možda na dva sata. Pošto su planine visoke, sunce ostaje u senci, pa ga biljke dobiju samo u podne, između 11 i 13 časova. Ali su sve te biljke i to drveće rešeni da žive, ne samo da preživljavaju, još su uspravne, zelene, u svim mogućim nijansima te boje. Daju mi najdivniji pogled na moj Kanjon. Nije da nisam pomislila da možda stene i sve te boljke na njima imaju neki svoj dogovor: – Ja ću ti bit dom, a ti ćeš mene da kitiš kao najlepši kostim. Ne znam, ali uživam. Pored zvuka reke, čujem i ptičje glasove. Pošto je ovaj deo Kanjona malo posečen, ptice su napravile gnezda. One me mnogo ne zarezuju, jure svoja posla. Lete, skupljaj neke grančice, dovikuju se međusobno. Najslađe mi je kad ih vidim kako piju vodu s jezera. Ne znam zašto, ali mi je sladak taj prizor, namami mi osmeh na lice. Tako opet tonem u drugi čin predstave i samo dišem. Osetim ljuljkanje drveta od vode, osetim zaštitu zemlje da neću pasti u vodi, osetim taj mir, da me priroda štiti i prihvata ovakvom kako jesam. Na kratko osetim udobnost majčine utrobe. Možda se zato Kanjon i zove Matka (u prevodu: materica). Ne znam, nisam to istraživala, ali mi je ovde lepo i zahvalna sam. Ne znam koliko ostajem, samo osetim kad mi je dosta.

Onda polako krenem nazad i skupljam doživljaje:

Ej, Sevda, pa koji je to tebi vrag? Je l ti, bre, vidiš kako si malena, ko zrno peska u poređenju s ovim Kanjonom! Hočeš li sad smanjiti svoja očekivanja prema sebi, u skladu sa svojom veličinom? Je l’ ti sad jasno ko je ko na ovoj planeti ? Je l’ shvataš da, ako si čovek, nisi gospodar ovog Univerzuma, nego samo jedna mala alka celog velikog sistema? Je l’ shvataš sad da, i pored toga koliko si pametna, koliko si naučila, koliko radiš, da ne zavisi sve od tebe?

Jesi li videla kako valovi reaguju na kamenje? Hočeš li uvažiti njihov primer i ne skakati na svaki kamen, hoćeš li shvatiti da neke moraš zaobići? Hočeš li shvatiti da ne možeš, niti moraš, sve sama? Za nešto potraži pomoć, možda neko iz tvoje okoline može da skoči na isti kamen.

Jesi li videla kako se te biljke rađaju na stenama Kanjona? Ne, ne idu glavom kroz zid, ne idu da buše nove rupe u steni, nego uključe senzore (kako god to radile) i nalaze postojeće pukotine. Možeš li ti koristiti svoju intiuciju da uradiš isto to? Jesi li videla da ni njihovi uslovi nisu idealni, ali se ipak bore, ipak su uspravne i zelene?

Jesi li videla ptice, ne obaziru se na svaku uzurpaciju iz okruženja, dok ne osete da su ugrožene. Vidiš da su one jurile svojim poslom, nisu dozvolile da ih tvoje prisustvo ometa…

Pogledam ponovo unaokolo, da mi nešto ne bi promakla. Poklonim se dubokim naklonon toj divoti, zahvalim za saznanja i obećam da ću opet doći.

Vratim se u auto sa potpuno drugačijim stajlingom: umivena prirodom, rogovi mog ega su izbrušeni, nema ih, dišem spokojno i duboko.

Uživam u svojoj malenkosti, prihvatam sebe sa svim svojim kvalitetima i manama. Radujem se što živim, što mogu ponovo pokušati, ići ka boljem, mudrije, sa novim saznanjima. Do sledeće krize buknutih rogova (kad se moj ego rasplamsa).

Ali me moj Kanjon uvek primi, uvek mi ponovi lekcije. To traje godinama.
Hvala mu.

Sevda Deari

One comment on “Kanjon Matka, brusač mojih rogova

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>