ZAVIST I SAMOPOSMATRANJE

Zavist je ništa drugo nego pokazatelj da želimo biti ili imati nešto što drugi jeste ili ima. Zato nam može biti izvanredan saveznik u tome da otkrijemo šta želimo. Nakon identifikacije želje, sledeća su pitanja: Kako mogu doći do toga? Šta treba da promenim da i ja to budem/imam? ili Koje izbore je ta osoba donela koji su je doveli do toga što ona jeste/ima? Malim samoposmatranjem i malom promenom percepcije, negativno osećanje zavisti može se alhemizovati u osećanje motivisanosti, a ta osoba kojoj zavidimo, odnosno, kojoj se divimo, postaje inspiracija.

Sandra Stojanović

Ne propustite ovaj događaj, prijavite se i očekujte nas: May 11, 2020

Da li vam se nekad desilo da kažete: Ja nikada __ (popuniti prazno polje) i onda vam se baš to desi ubrzo nakon toga. Poznato? Tako ja izgovorih jednog dana Ja nikada ne zavidim i pogodite šta? Nekoliko trenutaka kasnije osetila sam kod sebe cunami zavisti, prema osobi koju izuzetno volim i poštujem, i u tom trenutku sve što sam želela jeste da se to ne dešava. Međutim, nisam mogla da sprečim da se osećam kako se osećam. Jedan deo mene je sve to posmatrao, onako iznenađen, u šoku, ali i poprilično intrigiran svime što svedoči.


Elem, nije se to dešavalo sasvim slučajno. Zavist je tema kojom sam se bavila nekoliko godina. Zašto? Zato što sam često bila predmet iste, što od bliskih ljudi, što od poznanika, ili, pak, ljudi koje ne poznajem. Možda sad razmišljate Zašto bi mene interesovala zavist drugih ljudi?. Ne samo da se zavist oseti, ako ste dovoljno pažljivi, pa situacija bude nelagodna onda kad dolazi od najbližih, već je zavist u svojoj esenci i negativna energija koju vam drugi ljudi šalju, i ako ste dovoljno senzibilni, možete vrlo jasno osetiti posledice. Da ne pominjem i svima očigledne implikacije takvog osećanja u jednom odnosu. Kada pričamo o suptilnijim uticajima zavisti na čoveka, koji jesu suptilni, ali ne i zanemarljivi, kod mene je to osećaj udružene emotivne i fizičke nelagodnosti, kao da mi neko zavrće želudac. I to nije sve, nekad kada bih osetila jaku zavist od grupe ljudi, recimo, provela bih čitav dan u krevetu, malaksala i bezvoljna. Trebalo je, naravno, vremena osvestiti to, kada i zbog čega se dešava.


Ako ste i dalje skeptični prema negativnoj energiji i kakav uticaj ona može imati na vaše biće, setimo se Tesle i i njegove, manje-više čuvene, rečenice: Ako želite da otkrijete tajne univerzuma, razmišljajte u smislu energije, frekvencije i vibracije. Tako da ću Teslin autoritet iskoristiti kao potvrdu onoga što tvrdim, a to je da je sve energija, da smo bića satkana od energije, i da kako postoji pozitivna, tako postoji i negativna, kao i osećanja niske i visoke vibracije, koja deluju na čoveka shodno svojoj prirodi, uključujući i domaćina, odnosno, generatora tih energija, tj. emocija. Isto onako kako vas neko digne čim uđe u prostoriju, samom svojom pojavom, isto vas može i spustiti, i intenzitet i načini ispoljavanja toga su različiti.


Ako nešto može imati tako snažan, negativan uticaj na vaše biće, sasvim prirodno je, nakon osvešćivanja uzroka, potražiti način da se od toga zaštitite. Do odgovora na većinu kompleksih, ekzistencijalnih pitanja nije baš jednostavno doći, često je proces spor i postepen, međutim, to me nije sprečilo u potrazi. Zašto to rade? Nisam razumela i nisam umela to da opravdam. Bila sam besna i puna netrpeljivosti svaki put kada bih je osetila. Zašto ljudi jednostavno ne gledaju sebe i puste mene da živim svoj život? Zašto im ja smetam i zašto se bave mnome?

Fotografija: Ian Espinosa (Unsplash); Dizajn: Sandra Stojanović


Postoji još jedna rečenica koju bih da spomenem, a to je: Ako dovoljno dugo gledaš u bezdan, i bezdan se zagleda u tebe. Odnosno, ako se dugo bavite nečim, iznimno je da će to početi da se budi u vama.
I tako je zavist počela da se budi u meni. Kako i kada? Onda kada sam bila nezadovoljna, puna osećaja neadekvatnosti, kada sam se osećala poraženo, promašeno, zakasnelo, tužno, usamljeno, očajno, zbunjeno i nemoćno. Prvo je krenula neprimetno, pomalo, ali mi nije promakla. Vrlo dobro svesna njenog uticaja na ljude u svojoj neposrednoj blizini, povlačila bih se u samoću, da posložim te iščašene delove bića koji me žuljaju. Međutim, ovog puta je taj proces iziskivao mnogo više vremena nego inače, a s obzirom da živim u svetu u kome živim i vodim život koji vodim, morala sam se vratiti među ljude, sa svojim bićem još uvek krhkim i pomutenim. Redovno je sve izlazilo na svetlost dana, ljudi oko mene su svesno i nesvesno povlačili moje poluge, a reakcije su bile impulsivne, burne, na štetu i mene i ljudi oko mene.
Tako je tog dana, tačnije večeri, neko povukao polugu, koja je izazvala intenzivno, jasno osećanje čiste zavisti u meni. I ne, nije to ničija krivica, do moja. Ali, da li je zaista? Vrlo se dobro sećam osećaja, znala sam da je pogrešno, htela sam to da zaustavim, ali nisam mogla. Zavist je jednostavno bila nus-proizvod mog dubokog nezadovoljstva, i tu mesta mojoj kontroli nije bilo. Bila sam zatečena i nemoćna.


Da se to desilo nešto ranije, to bi se završilo osećajem krivice i samo-kažnjavanja, što bi samo još više produbilo problem i ojačalo začarani krug. Ovog puta sam bila mudrija u teškim trenucima kada moja senka izlazi na videlo, kada se raskriju neki delovi moje ličnosti, kojih se stidim, u najmanju ruku. Umesto toga, ljubipitljivo sam posmatrala sve, i iz toga je iznedreno više važnih životnih lekcija, od kojih je najvažnija ta da ne treba nikoga osuđivati i da u korenu svakog negativnog ponašanja leži duboka bol. Međutim, ta saosećajnost treba da obuhvati i nas same. Ljudi koji stalno rade na sebi često kažnjavaju sebe kad nisu ono što od sebe očekuju, prebijaju sebe zbog slabosti. Istina je, svako od nas će se pre ili kasnije naći u trenutku slabosti, i to ne znači da smo loši ili neadekvatni, to znači da smo živi. Prepoznati osećanje, onda ga upoznati i prigrliti, pitati ga šta nam poručuje, i kao dete željno pažnje i ljubavi, ono se smiri i pripitomi, a često nam i nečim lepim uzvrati. Ako to ne uradimo, nego ga ignorišemo ili, pak, negiramo njegovo postojanje, možda gurnemo pod tepih satkan od pozitivnih misli i mantri. Ah! Samo čekajte da to eruptira, obično jednog dobro sam dana. To je blaži scenario. Gori bi bio da se to dete pretvori u nevidljivo čudovište iz senke, koje vas prati svakodnevno, obavija vas neprimetno, spletkari protiv vas i ljudi oko vas, boji vam život u crno, a vi se pitate šta to pogrešno radite i zašto se ceo univerzum urotio protiv vas. Agonije li! Godine mogu proći dok se ne setite tog deteta, možda i nekoliko terapija. To dete ste vi, vi u stanju koje ne prihvatate, smatrate pogrešnim, to dete je deo vas koji niste prihvatili, i koji čeka da ga integrišete. To je vaša senka.


Gorepomenuti stav poprilično rešava sve nas odgovornosti, zar ne? Zato ću ponuditi još jedan ugao posmatranja, a to je: prihvatanje svoje tamne strane prirode bez promene ili bez želje i namere za promenom, odnosno, evolucijom je samo izgovor da ostanemo u svojoj zoni komfora. No, to iziskuje još dodatne snage i hrabrosti. Izgovor ili izdizanje?, pitanje je sad.

Alhemija, izvor: Pixabay


Zavist je ništa drugo nego pokazatelj da želimo biti ili imati nešto što drugi jeste ili ima. Zato nam može biti izvanredan saveznik u tome da otkrijemo šta želimo. Nakon identifikacije želje, sledeća su pitanja: Kako mogu doći do toga? Šta treba da promenim da i ja to budem/imam? ili Koje izbore je ta osoba donela koji su je doveli do toga što ona jeste/ima? Malim samoposmatranjem i malom promenom percepcije, negativno osećanje zavisti može se alhemizovati u osećanje motivisanosti, a ta osoba kojoj zavidimo, odnosno, kojoj se divimo, postaje inspiracija.
Uperena u vas, zavist je znak da ste na pravom putu, da ste veliki, da svetlite, da vas ljudi primećuju. Zar to onda nije jedan od najlepših komplimenata? Ne želite da budete predmet zavisti, onda budite mali i neprimetni. Takvi sigurno nikome nećete biti zanimljivi. Da li je to ono što želite? Naravo da nije.

Moje traganje za odgovorom je napravilo pun krug. Stavljena sam na mesto ljudi koje sam osuđivala, obula njihove cipele kako bih mogla da se prošetam čitavim spektrom pojave zvane zavist. Veličanstven osećaj, nema sumnje, nimalo prijatan. Nije prijatno uvideti svoju aroganciju i slabost, nije prijatno skinuti iluzije ega i novim očima pogledati i sebe i druge, ne da bi smo osudili, već da bismo razumeli. Nije prijatno stati pred nečim što želimo, a nemamo, staviti ego po strani, odati priznanje i divljenje i skupiti petlju da se i mi za to izborimo.


Svet je tako savršeno osmišljen: Tama i svetlo će uvek ići ruku pod ruku. Jedno bez drugog ne postoji, jer živimo u svetu dualnosti, a i sami smo dom obe polarnosti. Mudrost nije negirati negativno, to je jednako borbi sa vetrenjačama, mudrost je transformisati to negativno u pozitivno, naći mu mesto i svrhu, iskoristiti moć i potencijal koje nosi sa sobom. I, odjednom život nije borba, već igralište. Da li je lako – nije. Da li je vredno – procenite sami.


Na kraju, moram da napomenem da je daleko od toga da mislim da čovek treba ići kroz svet nonšalantno, treba držati oči otvorene, a oružje spremno, jer je još uvek malo hrabrih i plemenitih ljudi, povrh svega, dovoljno osvešćenih i spremnih da se izdignu iznad malog ja, te ljudska priroda često zna biti maliciozna. Treba razumeti, prihvatiti, menjati, zaštititi se i onda ići dalje svojim putem, putem uzvišenja.

Sandra Stojanović, profesorka engleskog jezika po profesiji, a po duhovnom opredeljenju Ifa praktičarka, obožavateljka prirode, sveta i života i, uopšteno, duhovna entuzijastkinja.